Ukoliko osećate uznemirenost zbog Korona virusa – niste sami! Ovaj virus imao je uticaj na svakodnevni život svake porodice. Zahtevao je brzu adaptaciju svih nas u veoma kratkom vremenu. Sasvim je normalno ukoliko osećate anksioznost pred ovim promenama i strah od nepoznatog. Strah je normalna reakcija našeg organizma, koji nam služi kao signal da usmerimo pažnju na izvor pretnje, kako bismo se zaštitili.

Potpuno je jasno da ste se Vi, kao roditelji, našli u posebno delikatnoj situaciji. Sa jedne strane porasla su očekivanja od Vas i odgovornost da zaštitite decu od velike opasnosti, o kojoj znate tako malo. Sa druge strane, ne treba zanemariti ni strah za sopstveno zdravlje i život, kao i za život baka i deka u porodici. Strahovi su se povećavali prilivom različitih, često oprečnih informacija o virusu i merama zaštite, što je kod roditelja izazivalo bespomoćnost i dilemu kako postupiti, kom izvoru informacija se prikloniti, kom stručnjaku poverovati? Ima li većeg straha od onog za život deteta – verovatno nema. A posebno je teško ukoliko imamo osećaj da od nas zavisi da li ćemo dete zaštiti na pravi način, od neprijatelja koji je nevidljiv i nepoznat.

Svako od Vas izabrao je neku tehniku kako bi se nosio sa novonastalom situacijom: neko je postao previše zaštitnički nastrojen prema detetu, neko je svaki slobodan trenutak posvetio održavanju higijene i zdravlja, a neko je umanjivao opasnost negirajući postojanje virusa ili smatrajući da je situacija preuveličana. Važno je znati da je svaki od ovih mehanizama u redu, i u prvom trenutku susreta sa neizvesnom situacijom pomogao nam je da se borimo. Tokom vremena stvari postaju malo jasnije, pa se i naš pristup menja, svaki roditelj zauzima svoj stav prema propisanim merama i postupanju prema deci. Veoma je teška situacija ukoliko roditelji imaju različite stavove o tome šta je dobro za dete, pa često dolazi i do konflikata među njima, što utiče na celu porodicu. Javljali su se bes, međusobno optuživanje i borba za ponovnim uspostavljanjem kontrole nad sobom i nad situacijom.

Osim straha da će se dete razboleti, i strepnje da ga nismo dovoljno dobro zaštitili, ne treba da zanemarimo ni strahove roditelja šta će se dogoditi sa detetom ukoliko se oni razbole? Ko će o deci tada brinuti, posebno ukoliko znamo da se na podršku deka i baka nismo mogli osloniti.  Mnoge porodice našle su se i u nezavidnoj materijalnoj situaciji, te su se strahovi za egzistenciju produbljivali i na tom nivou. Mnogi su ispunjavali vreme i vraćali kontrolu nabavkom namirnica i pokušajem da se porodica obezbedi svim potrepštinama za život, posebno tokom dana kada smo bili zatvoreni u svojim kućama. Siromašne porodice imale su i tu brigu, kako da obezbede novac za život i osnovne potrebe svoje dece. Možda je važno da pomenemo i roditelje koji su i tokom vanredne situacije morali da odlaze na posao (lekari, trgovci, zaposleni u socijalnoj zaštiti….) koji su svakoga dana strepeli da li će se zaraziti i tako virus preneti i svojoj porodici, ali ih je velika odgovornost prema ugroženim korisnicima i sugrađanima držala u svakodnevnom predanom radu.

Bili su prisutni i strahovi od eventualnog gubitka posla, strepnje da li će adekvatno pomoći deci tokom održavanja on line nastave, šta će dalje biti sa njihovim školovanjem i razvojnim zadacima. Najteže je bilo sigurno roditeljima dece sa smetnjama u razvoju ili sa nekim hroničnim bolestima, čiji su se dalji tretmani privremeno prekinuli, a podrška okoline i institucija bila je jako  oskudna.

U svakodnevnoj potrazi za informacijama i borbi za sprečavanje zaraze, manje vremena je ostalo za sam razgovor sa decom o drugim temama, pa i za komunikaciju između supružnika. Paradoksalno, više vremena provodili smo zajedno, ali je razgovor uglavnom bio obojen novonastalom situacijom. Ostale potrebe i ciljevi pali su na neko vreme u drugi plan, izazivajući frustraciju i nezadovoljstvo, pa nekada i depresivna ponašanja. Deca osećaju sve promene kod roditelja, vide i razumeju da nešto nije u redu, u skladu sa svojim uzrastom. Zato bi bilo zapravo najvažnije da roditelj pomogne prvo sebi, pa onda i deci!