U okviru obeležavanja 10 godina postojanja dečije linije, NADEL je uz podršku Jedinice za prevenciju nasilja, Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja realizovalo  istraživanje među roditeljima i decom na temu nasilja i očekivanja od SOS podržavajućih telefonskih servisa , na uzorku od 1000 dece i roditelja.

Prvi rezultati ukazuju da tek 36% dece smatra da je njihovo životno okruženje bezbedno.

Najveći broj, 37% se ne oseća bezbedno na ulici i u komšiluku, 21% u školskom okruženje, a čak 10% navodi da se ne oseća bezbedno u porodici, pri čemu ne postoji razlika između dečaka i devojčica.

Sa druge strane roditelji porodično okruženje vide uglavnom kao bezbedno pa tek 1% roditelja smatra drugačije, dok tek 7% prepoznaje komšiluk kao mesto gde se deca ne osećaju bezbedno.

Poklapanje postoji u odnosu na školu, pri čemu 21% smatra da škola nije bezbedno mesto za decu. Vidimo da se najveće nepreklapanje dešava u odnosu na percepciju komšiluka, pa roditelji treba više pažnje da obrate na bezbednost dece u okolini mesta stanovanja.

Nasilje je posmatralo ili doživelo 64% dece, od čega 31% navodi da je bilo žrtva nasilja, pri čemu su i dečaci i devojčice u jednakoj meri bili žrtve nasilja. Sa druge strane, značajno manje roditelja smatra da su deca doživela ili bila svedok nasilja, njih 38%, pri čemu 16% smatra da je dete doživelo nasilje.

Vidimo da postoji značajna razlika između percepcije dece i roditelja u odnosu na stepen izloženosti dece nasilju. Ovo nas navodi da  postavimo pitanje u kojoj meri su roditelji upoznati sa time šta se dešava deci?

U situaciji kada trpi nasilje 9% dece se obratilo za pomoć NADEL-u, dok 60% dece smatra da savetodavne telefonske usluge mogu da pomognu deci u takvoj situaciji, a samo 8% smatra da ne mogu.

Sličan stav dele i roditelji – 67% bi podržalo svoje dete da koristi dečiju liniju, 21% nije sigurno, a 12% je izjavilo da ne bi podržalo dete u tome.