Zlostavljanje nastaje kao rezultat sadejstva mnogih faktora (vaspitanje i uslovi odrastanja, uticaj okoline, specifične okolnosti, motivacija nasilnika, uticaj grupe). Bilo koje dete može postati žrtva. Nažalost, ona deca koja trpe često misle da je to zato što s njima nešto nije u redu ili je neka njihova osobina neprihvatljiva. To nije istina i važno je da svi to detetu jasno kažu. Tačno je da postoji veća verovatnoća da će deca određenih osobina postati meta zlostavljanja. To su samo osobine koje ih čine lakim metama, ali ne i osobine koje ih čine neprihvatljivijim ili lošijim od druge dece.

To su najčešće deca koja su u poređenju sa drugom decom tiša, opreznija, osetljivija, povlače se u sebe, reaguju plačem, nisu agresivna i fizički su slabija. Ta deca nisu spremna i sposobna da odbrane sebe, a često nemaju ni baš dobro razvijene socijalne veštine i drugove koji bi ih odbranili, pošto su najčešće sama. Zbog svega toga njima je teško da se odbrane. Neke od ovih osobina su urođene i same po sebi nisu ni dobre ni loše (npr. osetljivost, povučenost, fizički izgled), a neke su stečene – razvijene u sredini u kojoj su deca rasla (odsustvo zastupanja sebe, oslanjanje na vlastite snage). To je prostor u kom se može delovati, pre svega roditelji, ali i učitelji, stručni saradnici…

Uz takav neravnopravan odnos, u kome je žrtva bez socijalne podrške i bez veština, uz pomoć kojih bi mogla da se izbori sa situacijom, stvoreni su idealni uslovi za ostvarenje namere nasilnika. Žrtva biva uvučena u proces nasilništva koje ubrzo poprima repetitivni karakter. Nakon što žrtva pokaže svoje bespomoćno, submisivno i plašljivo ponašanje, nasilnik uočava disbalans snaga i započinje zloupotrebu moći. Decu koja trpe zlostavljanje na ovakav način neki istraživači nazivaju pasivnim žrtvama.

Pored pasivnih, postoji i manji broj dece koje neki istraživači nazivaju provokativnim žrtvama. Provokativne žrtve osim što su meta napada nasilnika i sami napadaju druge. Oni nemaju pasivan stav u nasilničkim interakcijama, već reaguju na uvrede i napade braneći se, a vrlo često i sami isprovociraju napad nasilnika i maltretiraju drugu decu. Impulsivni su, agresivni, hiperaktivni i imaju problem sa koncentracijom, pažnjom i samokontrolom. Ispoljavaju takve osobine koje su svojevrsna kombinacija nekih karakteristika dece koja zlostavljaju (agresivnost, nizak prag tolerancije na frustraciju i sl.) i karakteristika tipične žrtve (anksioznost, nisko samopoštovanje i sl.). Ova grupa dece je vrlo često zlostavljana.

Znaçi koji mogu ukazati na to da je dete zlostavljano:

• razdražljivo je, nemirno ili se povlači iz porodičnih aktivnosti, tj. postaje agresivno ili depresivno;
• poremećaj ishrane i sna;
• dolazi kući sa pocepanom odećom ili ogrebotinama, ali nema logično objašnjenje o tome šta se dogodilo;
• nestaju mu stvari (pernica, pribor, jakna…);
• traži dodatni novac za nešto u školi ili dodatni džeparac (a može početi i krasti od roditelja ili drugih članova porodice);
• gubi interes za školu i školske aktivnosti, a nekad i školski uspeh oslabi;
• menja put do škole i nazad;
• odbija da ide u školu ili ga pred odlazak u školu boli stomak, glava, povraća…
• želi poneti u školu nešto što mu može poslužiti za odbranu (nož i sl.)
• čini se usamljen/a, ima jako malo prijatelja ili ih uopšte nema, ne pozivaju ga/je na rođendane i druženja.

Šta ne pomaže?

• Nikako ne pomaže reći detetu da je to problem onog deteta koje zlostavlja, da sa njim nešto nije u redu. Takođe, ne može biti od pomoći ni reći da je svet takav i da će takvih ljudi uvek biti i da se mora naučiti nositi sa tim, to je tačno, ali u ovom trenutku to deca više shvataju kao da treba da ,,ćuta i trpe“, a ne kao podršku.
• Često odrasli kažu deci da ne obraćaju pažnju na nasilnika i da ne pokažu da su povređena. Ignorisanje ponekada pomogne, ali ako dete duže vreme trpi nije delotvorno.
• Nije dobro ni reći da vrati, zbog toga što tako i ono može da postane nasilno i da snosi određene posledice zbog kršenja pravila.
• Takođe, ne pomaže ni previše zaštitničko ponašanje, kao što je  npr. reakcija ,,Ne brini, ja ću te čuvati.“

Šta pomaže?

• Prvo i najvažnije je zaustaviti zlostavljanje i reći detetu da nije krivo zato što mu se to događa i da je ono vredno poštovanja.
• Savetovati ga šta sve može preduzeti u takvoj situaciji. Međutim, ako se dete ne oseća spremno, ovo ostaviti za kasnije.
• Istinski se potruditi da provode više vremena ispunjenog raznovrsnim aktivnostima sa svojim detetom. Pitati ga kako mu je prošao dan. Hvaliti ga što češće.
• Podsticati dete da izražava svoja osećanja. Dozvoliti mu da se izduva, da se raspravlja i izlaže svoje mišljenje i uverenja. Ako je detetu dozvoljeno da se povremeno suprotstavi roditeljima, veće su šanse da će se suprotstaviti i nasilniku.
• Objasniti detetu da je njegova bezbednost važnija od stvari (knjiga, novca…).
• Ako shvate da mu nedostaju prijatelji, podsticati ga da počne da se bavi sportom koji voli. Kod samopouzdane dece, koja se dobro snalaze u društvu, postoji manji rizik od napada.
• Istražiti sa detetom šta dovodi do nasilja. Retko, ali ipak se događa da deca mete provociraju druge dosađivanjem ili iritiranjem, pa mogu naučiti da to više ne rade.
• Ohrabrite ga da dežurnom učitelju i odeljenjskom starešini (ili bar prijateljima) keže/prijavi šta se događa pre nego što postane još teže i ozbiljnije. Objasnite mu razliku između tužakanja i prijavljivanja (cilj tužakanja je dovesti nekoga u nevolju, a prijavljivanja sprečiti nevolju).
• Napraviti realnu procenu ozbiljnosti zlostavljanja i planirati sledeće korake u skladu sa tim.
• U slučaju da dete odbija da razgovara sa nekim u školi, a roditelji procenjuju da je situacija ozbiljna, mogu predložiti detetu da zajedno odu u školu. Ako i to odbije, roditelji mogu sami da odu u školu i ispričaju činjenice koje su saznali.
• Uveriti dete da će razgovor sa odeljenjskim starešinom ili nekim drugim zaposlenim u školi biti poverljiv i da se neće saznati da je dete izvor informacija. Ako se dete plaši osvete, umanjivaće značaj događaja. Reći detetu konkretno sa kim će se obaviti razgovor i šta će sve reći i uvažiti njegove primedbe, brige i ideje. U tom trenutku je veoma važno sačuvati detetovo poverenje, isto toliko kao i zaustaviti nasilje.
• Zadržati smirenost u razgovoru sa detetom, kao i tokom razgovora u školi, ali i odlučnost. Ako dete vidi da su se roditelji mnogo uznemirili, uplašili i optužuju sve redom, dete će umanjivati istinu, sakrivati činjenice i osećati se još bespomoćnije i krivlje i to mu neće biti od pomoći.
• Treba biti više usmeren na to da se nasilje zaustavi nego da se počinitelji strogo kazne.
• Tek nakon toga može i treba raditi s njim na onome u čemu je slabije od druge dece. Naime, odbrana od nasilja je kratkoročna pomoć u tom trenutku, ali nije dugoročno rešenje. Stvarno rešenje jeste rad sa tom decom na razvoju njihove kompetentnosti, posebno u socijalnim veštinama, te u razvoju samopoštovanja i vere u sebe. To je dugotrajan proces, ali vredan truda.